Једна од вредности која је у кризи, а директно је повезана са предузетништвом, је рад. Код нас је нормално да се плата не зарађује, већ добија, без обзира на искоришћеност радног времена, поштовање рокова, делотворност и постигнућа. Са једне странем, ниски стандарди нису санкционисани (пенали, откази или барем повратна информација), док са друге људи који раде више и боље од Јапанаца немају одговарајући награду (стимулације, повишице, награде...). Као у познатим изрекама: „Радио не радио свира ти радио“, „Не могу тако мало да ме плате како мало ја могу да радим“...

Да бисмо барем појмовно изашли из кризе, морамо разликовати нормално и обично. Невредновање рада никако не може бити нормално, оно само може да постане уобичајено. „Нормалност“ садржи позитивни вредносни суд и не може се користити за негативне појаве. У племену људождера, човеку који одбија људско месо би рекли да није нормалан. Али не би били у праву. Он само није обичан, није као остали, али управо јесте једини нормалан.